Haiku

JaSamZa · 02-08-2007, 23:44

Evo pukla me neka nostalgija, svaki komentar dobrodošao

nostalgija

otišao sam do ruba grijeha
izgubio se u prošlosti svijeta
rat prije mira
smrt prije života
duh u ljudima slomljen
nade skoro više nema
na ljubav se podsmjehuje
mržnja ispunjava
lijenost je sve češća
iako mnogi puno rade
kriminal je navika
kojom
političari se slade

----------

02-08-2007, 23:51

Ušao sam u Sunce
da zahvatim izmedju Zemlje i Praznine
tajanstveno ništavilo
zauvek izgubljeno
beskonačnog beskraja početak
zauvek odbacivan
izmedju prstiju da osećam
zlatastim iskrama
isklesan urlik
bičevanih noći
rasplakan Svetionik.

Nekim zvezdama
nije mesto u Vasioni.

Niti neke oči
čuvaju pogled ka njima.

Izgleda
saswim

saswim
izgleda moram umreti
da bi upražnjeno mesto stajanja moje senke
zauzele nove gromade
neobradjenog ćutanja.

a hoću li sačekati svoj odraz
od osmeha Univerzuma
poklonjen mi kad se rodih?

da uzmem to što mi je na putu?
iako verovatno nikome nije namenjeno
da uzmem i to što niko uzeti nije znao?

saswim
izgleda

moram umreti.

Nekim sam ljudima
poklonio Večnost.
To je bila moja večnost.

Nekim sam licima
podario suze
koje se čuvaju najdalje odavde.

Nekim sam spomenicima
dodao bršljan
da sakrije od šume
donešeni mermer.

Umesto u kadi
plivao sam u Peharu.
Umesto u Vodi
kupao sam se u
Tajnama.

Nikad nisam bio obučen.
Niti sam ikada skidao
svoje odore.

I opet
ostao sam neuočen
da uočim
nevidljivo.

ali izgleda
saswim izgleda
da moram
umreti.

Ako to ne uradim
sam

opet će me izdati
jer umem da znam.

Nekim Zvezdama
imena uopšte ne priliče i zato
uopšte im nije mesto u Vasioni
iako se mnogi diče
da su ih videli na mapi Neba!

Kao da se Nebo može
ucrtati

kao da se može
sagledati
ta postelja
samo za mene
Iz Ništavila
ulivena

u ovaj prostor
izmedju

Zemlje
Praznine
i was?!

JaSamZa · 02-09-2007, 00:00

radio

nekad čovjek digne pogled
i zapita se
što je ovo oko mene
ovaj krevet, stol i radio
što u njemu buči
čujem glasove
oh ne
ne opet
al ipak glasovi se
iz membrane šire
kroz glavu prolaze
na tjelo djeluju

što su ti trnci
koji kroz mene piče
da li su to megaherci
ili valovi
koji život mi bude
možda ne život
ali nadu sigurno

nadu u humor
i prolaznost svega
ali riječi ostaju
ne ostaje bijeda

to i je smisao pojačala tog
koji signal šalje do uha mog
uho shvaća
da razum je lud
a najgore od svega
radio više nije tu

ta nada je nestala
sada je predaleko
no utisak je ostao
valovi i dalje šume
čuje se glas
dok čuje se je dobro
kad utihne ne preostaje ništa drugo
nego ustati sa stola
poleći glavu
na jastuk mekan
i utonuti u san

02-09-2007, 00:08

Prija Li Pri Ja, Prijatelj?

Vidio sam Nebu
iznad Univerzuma
u zabiti ispod par crnih i belih rupa

svoje lice umotano u početak vremena
svoju večnost izbrazdanu ponosom iskona

svoj rukopis delimično razbacan po nastajućim uglovima pogleda
svoju ćutnju, sačuvanu za poslednji aplauz.

A na sedam metara od sebe
jednom davno
video sam
ljubljenje dvaju predivnih živih bića
ceo sat vremena!

U
žamorenje svima dostupne
a zaboravljene šume,
uselio sam svoju čuvenu iskrenost
prebacivši preko razbijenih statua
čudesne nanose Poštovanja

iz kojih
evo još

dopiru mi nesaglediva zdanja
koja nikada neću stići
da zapišem.

da uništim.

da umirim u listanju
pregrejalih strana
Izgubljenog Znanja.

Tu sam.
Svedočim prijateljima
da ću još jednom početi
da ih volim.

Ponekad ću zaspati
i neću biti dostupan.
Ali oni će mi oprostiti
što vežbam da sam umoran.

Iz svih opcija modusa
prestaće da važe zakoni
koji svima dokazuju njihov razum.

A onda će i Ovo Sunce,
Iza Mene,
biti
Čuvar Jastuka
na Boku desne noge
Božjeg Pisara.

Tu sam
na izlasku Zemlje
iz Noći.

Ne radim ništa posebno
i ništa posebno teško je odraditi!

Ali zato
kad Istorija završi svoje postojanje, tu za neki dan, mesec, godinu…
mnoge će skulpture izaći iz Muzeja
i opleviti dugo od vremena čuvane Šume.

Tada nećeš ni znati
da li znaš kako se pita

"Prija Li Prijatelj
Pri Tvom Я ?"

( iz večnosti izašao, da večnošću zna )

JaSamZa · 02-09-2007, 00:18

inspiracija

za inspiracijom traga
čovjek bez zlata
ugleda je poljubi
i nježno dohvati
gleda je proučava
počme da je mazi
ona s njim se igra
malo mu podilazi

čovjek vas je sretan
radi inspiracije te
koja život mu začini
idejama o svjetlosti
putevima vječnim
blaženim zlatom popločanim
vidi se na vrhu
i nitko mu ravan

zaboravi je gledati
paziti i maziti
zaboravi on njoj
podilaziti
postane mu dosadna
i nepotrebna
višak koji mu
samo smeta

dobio je zlato
poklonika mnogo
na vrhu je svjeta
skoro do samoga neba
u sunce je pogledao
njegov sjaj ga je očarao

kako do sunca
traži inspiraciju
ali nje više nema
sada je predaleko
traži drugog da ju gleda
promatra i njeguje

da mu podari sve
što dati mu može
i da čeka na zaborav
na otpis uništenje
a njemu je kao meni
nestalo inspiracije

02-09-2007, 00:23

Žderači Zvezda, sede na mom ramenu.
Proplanku Odsijanja.
Gde su
i gde nisu

ostali tragovi premeštanja
izbrazdanih Univerzuma
svih čestica
iznemogli glasovi

kao zaveštanja
u senkama iskopina

i zazori usidrenih verovanja.

Tek poneki
zvučak
odmota tu prilježnost
nerazumljivih putanja

i poneki
osmešak,
Razbašuri upokojen odaaavno
izbistreni pogled
zaboravljenom tačkom.

Vreme se Zamonašilo
ispod mostova
nesagradjenih Vetrova.

Razgorelih vratova
još Vatrene Žirafe
posećuju Piramide
i niko, niko više
ne razume pesak.

A početak?

JaSamZa · 02-09-2007, 00:37

odgovor

početak i kraj
isti su pojmovi
i jedan i drugi
jednostavno su nebitni

želio sam i ja
šetati po zvjezdama
družiti se s bogovima
smijati s prijateljima

sjetim se početka
i strepnje prve
da li ja to vidim
isto
da li čujem
isto

nisam vjerovao ali
tako je bilo
došetah do druge zvjezde
ponižen pokunjen
jer sam sumnjao
što sam mislio
da je nemoguće
pričati s bogovima
i smijati se s prijateljima

02-09-2007, 02:59

Pet zdelnih Raa

JaSamZa · 02-13-2007, 05:39

kava

na jugu crn čovjek
ruke u zemlju valja

na istoku sunce izlazi
prve zrake njivu obasjaju
crni čovjek dolazi
oči mu zablistaju

sjever tumorno pogledava
gdje jug se skriva
ispod plahte sakriva
noć dan zaziva

zapad mirno promatra
jer zadnji se budi

crn čovjek tumara
ruke da opere

ti doma ustaješ
ruke širiš
kavu kuhaš
u novine ćiriš

na jugu crn čovjek
ruke u zemlju valja

____________________

sinsemila_smajl · 02-19-2007, 13:22

gordo Gordijski čvor
razrješavam
na pomalo uvrnut
način
postajem sretan
ali
i tašt
pakao me zove
ali ne dam se
odnosno
ne daju me
linije pravog puta
koje negdje
nekako
ipak dotakoh…

sinsemila_smajl · 02-19-2007, 13:23

jedino čega se sećam
iz onog ''starog dobrog života''
osim pijanih noći
jest tvoja lepota
plačem za nekad davno
čak i ja
toliko drugačiji od drugih
a u stvari,
mala, pokvarena zmija

sinsemila_smajl · 02-19-2007, 22:31

my mind scared
killing my heart
trying to catch the world
only few moments of rest
with dropes of hope

torn pain in my brain
keeping me unbeaten among others
dirty fire burning inside:
little screaming something, losing it's voice
attempting to wake me up

coward of life
hundreds of decisions, not a one of mine
and all of me
changing spirit dissapearing
leaving me alone

JaSamZa · 02-21-2007, 19:58

blago

u špilji je duboko
zakopano blago
u kovčegu trulom
sija malo

sjaj do vrha dopire
s planine se širi
imao sam priliku
da zavirim

ah sreće velike
jadi moji nestali
nada se rodila
dotaknuti ću ga

spustio sam ruku
al nespretan bio
obrušio se kamen
lavinu stvorio

noga mi zapela
ruka isto
po tijelu me grebalo
u usta upadalo

kamenje teško
zagušilo me
propao sam ispred
škrinje te

udarac po udarac
života sve manje
i sjaj iz škrinje
počme da nestaje

doors_of_perception · 09-19-2007, 23:01

Riječ bez slova

Tragaču!
Što u Potrazi za svijetlom
Tamom koračaš
Pozdravljam Te

Ti, što Sebe tražiš
Znaj, da Tvojem putu
kraja Nema
Dok otkriće Sopstva
Tvojim životom ne Zavlada

Kad zakoračaš
I korak Načini Tebe
Povratka više Nema
Znaš li?!

U Iskrenom neznanju
Ničeg lošeg nema
Ono je Žed
Koja Te tjera da Piješ
I u blaženstvu Opijenosti
Zadovoljiš svoju Suštinu

No lažno znanje,
Sebi govori kako Žedno nije
I samu Mogućnost beskrajnu
u okove stavlja
Oduzimajući sebi Samom
Početak (...)

O Ljepoto Sutrašnjeg dana
Svoju cijenu Otkrivenja nosiš
A jedino što Tražiš
Jest da se Sebi Podam

Spoznajna Točko što Bivaš
Znaj da Kap
U Oceanu Mudrosti
Jesi

No, nek te to ne tišti
Kao što mnogi žele
Jer da Velik u Veličini nijesi
Postojao ne bi
A Postojanje tvojim imenom
se ne bi Zvalo!

Što Osjećaj jest
Ako se u kavezu riječi
Pokušava dati?

Ono Jest Rijekom
Koja svoj Tok
U meni i Tebi
Mora pronaći
I u kaleidoskopu Beskraja
Raspršit se u Tragu
Prapočetku
Svih nas Samih

Želim se Naslikat
Obzorju
Koje na me Čeka
Poput Duge i njenih vala
Koji bez svog Neba
Ne Postoje

Tko sam Ja bez Tebe
kad ti mnome Jesi?

doors_of_perception · 09-19-2007, 23:02

I Am

A drop
The Sea
The eyes you look with
The sight you see at

I
You
Us
In ourselves

One...

JaSamZa · 09-20-2007, 00:01

Quote:

Originally Posted by doors_of_perception

pjesma #14

jebenica. ne znam kome je ovo bilo namjenjeno, čitao sam kao da je bilo namjenjeno meni. prvi sam koji ovdje komentiram, jer sam se toliko oduševio..
hvala doors, istinu govoriš. razumijem te, i nadam se da je ono što pričaš istina. iako u samom meni gori tolika vatra o svemu da je to nemoguće, a sam strah uopće nije strah od gubitka sebe već strah od gubitka svega ostalog. iako sâm znam da je to nemoguće jer dobrota previše nadvladava strah, no taj indetitet kojeg si isto tako napomenuo u svom potpisu je jednostavno slomio moj otpor i nagnao me da ovo sve napišem.

hvala ti.

doors_of_perception · 09-20-2007, 00:09

Divan je osjećaj kad netko razumije značenje pradavnog rituala.

Hvala tebi prijatelju.

LucidDream · 09-24-2007, 15:27

Lezah u krevetu,odmarajuci telo
postah svestan moci duha mog
i krenu da koracam putevima nepoznatim
neka mocna sila vodi ovo
i prepustam se bez borbe
taj duhovni mir u meni sve grehove brise
sada letim,hodanje je prevazidjeno,
da li zato jer sam prepusten svoj toj moci
ili jer sam se predao bez borbe?
Vazno nije jer nemira nema,
ovaj put je bezkonacan i vreme je nestalo...
Ko je,sta je,meni nije vazno,
materijalne stvari nisu vise potrebne,
osecanje ljubavi prema visoj sili
ispunjava svu prazninu.Zvuk...

Preporod,radjanje nekog nopisivog stanja u meni,
vazduh vise nije potreban,
misli vise nisu vazne,
mrznja ne postoji,
telo je isceznulo,
i uzvkiknuh ZNAM LI KO SAM!?
Sva ta moc oko mene kruzi,
zaboravih sta je ovaj svet,
ali pitanje to mi pokrenu sumnju u sve ove lepote,
te put poce da krivuda i nestaje polako,
bez obzira na sve to moja sila se ujedinjava s dusom,
nastaje sveta moc,svaka sumnja tad nestade,
sta je java nije bitno...
Snovi mi pocese govoriti nesto,
ali jezik taj ja ne govorih,
tada shvatim da on nije potreban,
jer ga ja ustvari stvorih da bude tako poseban,
hodah i hodah,prepusten svemu tome,
ja nastavih put koji kraja nema,
ali meni kraj ne treba,
jer to nije cilj mog polaska,
meni treba smisao tog puta,
i kada ga nadjem vraticu se sebi...

doors_of_perception · 09-24-2007, 20:30

Quote:

Originally Posted by 70kgShita

ali meni kraj ne treba,
jer to nije cilj mog polaska,
meni treba smisao tog puta,
i kada ga nadjem vraticu se sebi...

Lijepo, nema šta...svidjelo mi se... samospoznajne stvari uvijek me dirnu u srce, šta ćeš kad sam osjećajac i romantik:))

Ovaj zadnji dio.. kazat ću nešto na to...

Koračanje putem, tj. postojanje Bića i pripadanje samom Postojanju Svega nema svoj početak i kraj jer su to koncepti prolaznosti linearnog doživljavanja vremena registriranih u našem umu u odnosu na druge stvari i njihovu proživljenost. Ali s druge strane, ako ćemo kraj koristit u jednom drugom značenju u kojem si ga ti koristio, a to je dolazak do kraja putovanja i cilja, on ne samo da ti ne treba, već kad bi bilo koje biće postiglo kraj i cilj svoga postojanja i življenja umrlo bi na samom licu mjesta! Prešao bi na jednu polutku dualnosti, doživio čisti apsolutizam a time više ne bi bilo esencijalne energije koja bi ti podarivala sam život. I koliko god da nas muči što ne možemo doć do dna stvari, toliko moramo i biti sretni zbog toga jer to je perpetum mobile bića. U jednu ruku prokletstvo, u drugu blagostanje i najveći dar koji nam je pružem. I u još jednom primjeru, dualnost naravi Postojanja.

Smisao tog puta jest put. Smisao smisla jest smisao. Ljudi neprekidno tragaju za smislom stvari, zamišljajući njegovo rješenje u razlogu, motivu, imenu, radnji...Ali ne vide kako smisao ičega što postoji ne leži u nekom njegovom očitovanju, već u njemu samome. Smisao putovanja jest sam put jer bez njega tvoj život ne bi imao smisao. Mnogi provedu cijeli svoj život tragajući za smislom sebe, ne shvaćajući da smisao sebe jest Ja te da solucija nije ta tko Ja Jesam, već kako ostvariti Sebe sama i uživati u nektaru tog blaženstva. Ostalo je puko definiranje, motivizacija i metafizičko rasčitavanje koje zasigurno nikada neće dovest do življenja u samome smislu Sebe. Postojanje brate...

I još da kažem, da pronađeš smisao sebe u obliku definicije ili pak u obliku krajnjeg "razumijevanja" Svega (ili Sebe, postpuno je isto) svoga življenja, došlo bi do ukidanja svrhe i do pitanja, i tvoj život bi bio ugašen ISTOG TRENUTKA REALIZACIJE POIMANJA! Drugo je pak ako tražiš, nekrajni smisao, ali to ti već kažem da un leži u samom sebi, a ne izvan Sebe. Bilo bi to suludo...

doors_of_perception · 09-24-2007, 20:33

Hedonija Usprkos...

Jednog dana Otvorit ću Oči
I pogledat dalje no ikad
Prostranstva što ne vidjeh nikad
Dodirom Misli meni će doći

Misli mojim darom će biti
Darom Ljepote, Ljepote Sebe
Ljubav Postojanja plamena tebe
Vječnog razloga koji će u meni se Zbiti

Jer ti jesi razlogom mene
Tvoj sjaj koji nebo krasi
Tvoj dah što Život u meni spasi
I potjera krv u moje vene

Zar ne vidite da plačem
Da mi Duša i tijelo pate
Želim da mi Život vrate
Život u Srce što ga probodu mačem

Zar ne Osjećate da umirem
Smrt koju s trijepnjom gledam
Sebi želim da vas predam
U vas da dopirem

Jer tobom jedino moji Životi Postoje
Za tvoju Ljubav, tvoju Sreću
Tisuće bitki i prepreka prijeću
Kako bih Snove ostvario tvoje

A usprkos laži što iluziju stvara
Imat ćemo nešto posebno, našim
Ljepota koja ne pripada pohotama vašim
A ta Ljepota jest Osmjeh tvoj što Sreću mi podara

Jer usprkos boli kojom mi Dušu muče
Svoj dlan i ruku za Života ću pružit
Nikad tvoje pravo na Slobodu neće služit
I kaos, kao da nikad nije, u Trenu nestat će

A kad napustite potpuno želju vaše Sreće
I kad sve laži i prijevare završe
Ja u treptaju večernje mjesečeve topline
Znat ću koja je prava vrijednost vrline
Zemaljskih okova što Istinu prekrše
U mojoj Vječnoj Stazi što te nikad ostavit zaboravljenim neće...