Landrace

[Tripco]

Prema definiciji koje se držim po ovom pitanju i koju sam više puta navodio, landrace je “sorta koja je razvijana i genetski unapreðivana od strane odgajivaèa, ali na koju nisu primenjivani savremeni postupci hibridizacije. Ujedno, proizvod su dugotrajnog inbreeding-a (ukrštanja u okviru svoje vrste ili svoje sorte), prema nekim autorima, u periodu ne kraæem od 50 godina. One su odlièno adaptirane na spoljne uslove sredine iz koje potièu“. Postoje još neka tumaèenja ovog pojma, kao npr. ona Ed-a Rozenthal-a, iz njegove knjige “Marijuana Grower's Handbook”, gde jednostavno kaže da je landrace “najuobièajenija sorta jedne države ili podruèja”. Po slobodnom prevodu, landrace bi mogla biti “lokalna sorta”, ali isto tako i “divlja sorta”. Meðutim, ovaj prvi naziv (na engleskom local strain), u svetskim okvirima, bi se mogao odnositi i na neke sorte koje se gaje na nekom podruèju npr. nekih dvadesetak godina, ali su pre toga pretrpele i ukrštanja sa nekim novijim sortama ili drugim landrace. Iako takve sorte, ugalvnom, imaju stabilnost pravih landrace, ipak treba razgranièiti stare tradicionalne sorte od ovakvih. S druge starne, naziv divlja sorta može uneti zabunu jer bi neko mogao pomisliti da se radi o nekim biljkama koje se mogu tu i tamo naæi u outdoor-u kako rastu slobodno, preostale od nekih napuštenih uzgoja. Stoga, držaæu se termina iz naslova.
Zašto su takve sorte uopšte bitne? Neki bi mogli reæi da je sasvim nepotrebno gubiti vreme oko sorti koje su po svojim ukupnim performansama ipak ispod današnjih najboljih hibrida. Drugo, veæina njih je prilièno teška za uzgoj u sveprisutnijem indoor-u. No, treba uvek imati na umu da svi hibridi u svojim genima imaju te sorte u da se od njih i poèelo sa hibridizacijom šezdesetih i sedamdesetih godina a postoji I rastuæi trend meðu hobby breederima (a takoðe I kod profesionalaca, delom) da se za stvaranje novih sorti koriste landrace iz prostog razloga što su krajnji rezultati izvesniji. Na kraju, pored njihove uzuzetne stabilnosti, one uglavnom nose i solidnu otpornost ka bolestima, neke od njih mogu da daju zadivljujuæe rezultate gajene u outdoor-u na našim prostorima, a o celokupnom efektu posle pušenja neke landrace koja je gajena baš u podneblju sa koga potièe ne treba ni govoriti. Jedino što je kod nas (a èini mi se i u svetu) sve teže naæi dobru Vu prokrijumèarenu iz nekih egzotiènih predela. U Holandiji se još i nekako mogu pronaæi u nekim coffee shopovima koji drže do toga, naroèito u obliku hasha, ali ovde se to sve svelo na pojedinaèna iznenaðenja za prijatelje
Na žalost postoji jedna stvar koja ugrožava postojanje veæine svetskih landarce: želja za sve veæim prinosima (samim time i zaradom) unosi mnogo indika genetike u tradicionalno sativa podruèja kroz upotrebu hibrida. Na stranu to i što se gaje èiste landrace ili komercijalne sative u nekim podruèjima gde veæ postoji neka lokalna sativa. Èak se i u nekim tradicionalno indika podruèjima (kao npr. Liban veæ dugi niz godina) unose indike sa drugih podruèja ili se koriste hibridi.
Na svetskim forumima postoje neki pokreti ili udruženja za oèuvanje landrace-a ali mislim da je to sve teže ostvariti I da veæ u ovom trenutku neke od dole navedenih ne postoje. Ako se tako nastavi kroz nekih desetak godina æe možda biti samo 5-6 glavnih landrace (možda ni toliko).
Ovde æu poèeti sa nabrajanjem svih landrace prema kontinentima i za koje imam makar podatke odakle potièu. Za pojedine æe biti i dodatnih objašnjenja. Ne zamerite ako neku zaboravim pa je kasnije dodam.

AFRIKA

Iako u dobroj meri ima indika u severnoj Africi, gro biljaka sa ovog kontineta su sative. Postoji nešto zaista posebno u vezi s tim podsaharskim sativama što ih u dobroj meri izdvaja od ostalih. Prvo, veæina njih ne pravi mnogo zezalica u mozgu (hajde da izbegnemo reè “paranoja”) kao južnoamerièke i, naroèito, indokineske. Nisu naroèito psihodeliène ali zato teraju na druženje zabavu, igru. Èesto se desi od njih da je jezik brži od pameti, a ko ne ustane da igra uz muziku – propao je. Ko je makar jednom pušio Durban Poison zna o èemu govorim. Drugo, mnoge imaju rano cvetanje. To za južnoafrièke sorte i nije toliko èudno, ali takvu sposobnost imaju i neke koje potièu iz predela bliže ekvatoru. Treæe, ali ne manje važno, pojedine imaju znatnu sposobnost da izdrže niske temperature i da dobro sazrevaju u nekim umerenokontinentalnim predelima iako potièu iz tropa.
Najèešæe se pominje da su na ovaj kontinent konoplju doneli Arapi u 16. veku, ali definitivno mislim da je ona bila poznata i ranije. Sasvim je evidentno da su mnogi krajevi tek tada upoznali tu biljku, ali su severni, arapski krajevi, morali da znaju za nju još u 12. ili makar u 13. veku najkasnije. Takoðe, po nekim novijim saznanjima, na jugu Afrike je bila poznata sigurno pre 16. veka. Logièno je pretpostaviti da su i istoène obale (tradicionalno u dobrim trgovaèkim vezama sa Arapskim poluostrvom) znale za konoplju pre 16.veka.

Angolese, Congolese, Durban, Ethiopian Highland, Kariba, Kenyan, Lesothan, Malawi Gold, Maroc, Moroccan Hash Plant, Nigerian (Lowland), Swazi (Rooi Bart), Tanzanian Magic, Transkei Green, Zamal, Zambian Copper.

Angolese i Congolese su verovatno, ako ne jedna ista, ono vrlo sliène sorte i jako su aromatiène. Durban je jedna od sorti koje su korišæene za stvaranje Durban Poison-a (koji jeste stvoren u Južnoj Africi u okolini istoimenog grada, ali današnje verzije potièu od posebno selektovanog kalifornijskog DP). E.Highland je sorta jako otporna na hladnoæu i potièe sa etiopskih visoravni gde se gaji i na 4000m nadmorske visine. Kariba je iz Zimbabvea i zahteva obilje vode za uspešan uzgoj. Pod Kenyan može da bude svašta a znam da tamo ima i nešto indika genetike. Tu je najpoznatija sorta Kisumu (sativa). Lesothan je klasièna južnoafrièka sativa sa ranim sazrevanjem i dobrom otpornosti ka niskim temperaturama. Navodno jedna od sorti koja je uèestvovala u nastanku Durban Poisona. Malawi Gold je iz Malavija i cvetovi sušenjem dobijaju izrazitu zlatnu boju. Maroc potièe sa juga Maroka i to je sativa (za razliku od kasnije introdukovanih indika na severu). U današnje vreme nije više toliko karakteristièna za hash proizvodnju. Moroccan Hash Plant je indika koja se gaji u planinskim regionima Maroka i služi prvenstveno za spravljanje hasha. Uvedena je tokom 19. ili poèetkom 20. veka. U okviru sorte postoje izvesne varijacije. Nigerian Lowland je sativa iz ravnica sa juga Nigerije. Ima nešto duži period cvetanja i jaèe psihodelièno dejstvo u odnosu na ostale ovde navedene. Swazi potièe iz istoimene oblasti u Južnoafrièkoj Republici. Varijanta „Rooi Bart“ (crvena brada) je ona koja ima crvene/narandžaste konce na cvetovima. Daje visoke prinose. Tanzanian Magic je stealth sativa koja raste samo do visine od oko 1m sa prilièno malim prinosima. Pošto je veæina biljaka podložna spontanom cvetanju, proces poèinje krajem 4. a period cvetanja u outdooru je 6-8 nedelja. Moguæe da je nastala kao posledica neke spontane mutacije. Transkei Green je najpsihodeliènija sativa iz JAR (potièe iz regiona Transkei) i ima naduži period cvetanja od svih njih. Zamal potièe sa ostrva Reunion i direktni preci su joj južnoindijske sative sa kojima je dosta slièna po dugom periodu cvetanja i psihodeliènom efektu, mada ima razlika u smislu da je nekada davno pretpela neko ukrštanje sa južnoafrièkim sativama ili se jednostavno adaptirala na lokalne uslove. Karakteristièno je i da gotovo nikad nema više od 5 lisnih zaperaka a neretko je to samo 3. Zambian Copper je vrlo slièna Malawi Gold i ima nešto kraæi period cvetanja i bolje podnosi niske temperature.
Što se tièe nabavke semena, najviše ove genetike se može naæi kod African Seeds i Afropips a zatim i kod Reeferman Seeds. Neke od sorti èak i u uzvornom obliku.

[sinsemila_smajl]

hvala :D

[Vutragenjo]

Ovo je za sajt...super.

Da skupimo dobre tekstove sa foruma i prebacimo ih na sajt. Evo kliknite ovdje drugovi i drugarice da predlozite novi tekst za sajt:

http://www.vutra.org/forum/viewtopic.php?p=18838#18838

[Growimir]

Moja najveca "slabost" su landrace vrste pola mojih nasada su vrste koje sam sakupio u blizoj i daljoj okolici i dao im sansu indoor.Uzgajam ih u dugima,plitkima posudama tako da posadim 10-20 sjemenki i Sog tehnikom uzgojim male biljcice posjecem vecinu muskih ostavim samo par najboljih da ih malo oprase dok su mlade a kasnije ih skroz dignem pa ostanu samo blago osjemenjene zenke najveci problem mi je pojava hemafrodita ali to se rjesava uspjesno nisam jos naletio na losu vrstu sve se mogu nosit bok uz bok sa ovima komercijalnima medu landrace vrstama ima stvarno prekrasnih primjeraka a posebnu draz daje sto neznas sto ce izaci.A masu slobodnoga vremena trosim na pronalazenje pravih landrace vrsta divljih samoniklih koje je jako tesko naci ali moze se..Prije desetak godina smo nasli desetak malih biljki nevjerovatne snage rasle su u napustenom polju bez vode ali nazalost onda me nije bilo briga za "bredanje" a sad bi dao neznam sto da ih opet nadjem kad budem imao vremena organizirat cu ekspediciju na isto mjesto a ako nadem bit ce te obavjesteni..takode sam poceo krizati najbolje landrace primjerke a ako bog da imat ce mo "Balkanski Haze" vec je na dobrom putu..

[Tripco]

AMERIKA

Ako za Afriku nije sigurno kada je konoplja došla na taj kontinent, ovde je evidentna jedna stvar: doneli su je španski osvajaèi. Postoje sporenja oko taène godine, ali je sigurno da je to bilo u prvoj polovini 16. veka. Najranija zabeleška je iz 1545. u kojoj se govori o zasadima konoplje u dolini Quillota u blizini Santiago de Chile. Saðena je iskljuèivo za dobijanje vlakana za užad i odeæu. Nije poznato da li je korišæena i u neke druge svrhe. No, u Meksiku je prièa bila malo drugaèija. Ovde je konoplju doneo jedan od konkvistadora Kortezove vojske (Pedro Kuadrado), takoðe zbog proizvodnje vlakana, ali je lokalno stanovništvo ubrzo otkrilo da se biljka može koristiti i u neke druge namene. Stoga je veæ 1550. španski guverner primorao 2 proizvoðaèa konoplje da ogranièe proizvodnju zbog toga što su domoroci poèeli da je konzumiraju u znatnoj meri. S druge strane, u Brazilu, Portugalci su takoðe poèeli da razvijaju zasade, ali se pušenje prvenstveno raširilo meðu robovima iz Afrike (koji su verovatno pre toga veæ bili upoznati sa njenim dejstvima, na šta upuæuje i sliènost kolokvijalnim nazivima za konoplju sa onima iz zapadne i južne Afrike). Ali, to se tamo dogaðalo nešto kasnije, tokom 17. i 18.veka. U karipski region konoplja stiže u drugoj polovini 18. veka (što ne znaèi da njena psihoaktivna dejstva nisu bila veæ poznata, verovatno kroz veze sa obližnjim Meksikom). Negde oko 1800. Britanci su poslali na Jamajku nekog ruskog (!?) struènjaka za konoplju da utvrdi kakve su moguænosti komercijalnog uzgoja. Proizvodnja je ubrzo napuštena ali su ostale biljke koje su se nesmetano širile po divljini. Kada su radnici iz Indije pristigli na ostrvo sredinom 19.veka, bili su iznenaðeni koliko ganje slobodno raste. Na teritoriji današnjeg SAD-a se konoplja gaji od ranog 17.veka, ali sve do kraja 18. nije bilo zabeleški o nekom masovnijem pušenju, ali i to potièe iz Kalifornije koja je u to vreme bila pod vlašæu Španaca kao deo Meksika.
Sve landrace u Americi su iskljuèivo sative, ako se ne raèuna ruderalis koji raste po nekim delovima SAD i Kanade (vrlo je diskutabilno u kojoj je meri taj ruderalis landrace i odakle originalno potièe). Po dejstvu i spoljnom izgledu ima dosta razlika i sve zavisi od toga odakle potièu i koje im je praporeklo. Neke od njih su jako psihodeliène, gotovo halucinogene, neke imaju jako devastirajuæe dejstvo sativa iz južne i jugoistoène Azije a neke èak pružaju i solidan body stine efekat slièan indikama. Po izgledu se za sve može reæi da su sative, ali one iz planinskih predela imaju znatno jaèe stablo i nešto niži i kompaktniji rast.
Pošto ovde ima puno sorti, pokušaæu da ih razvrstam po regionima, ali treba imati na umu da u okviru istog regiona ima dosta varijacija, u zavisnosti od nadmorske visine ili, delimièno, geografske dužine sa kojih potièu.

Brazil

Iako se dosta gaji i u dubokoj unutrašnjosti, u podruèju Amazonije, do sada nije šire poznata neka landrace otuda. One iskljuèivo dolaze iz priobalnih predela, s tim da postoje razlike izmeðu njih, prvenstveno u pogledu vremena sazrevanja (delimièno i izgleda), što je i logièno s obzirom da se ta priobalna oblast pruža od ekvatora pa do 30 stepena j.g.š.

Amarelo, Aracaju, Bahia, Brazilian Red Sativa, Manga Rosa, Original Green

Amarelo potièe iz tropskih krajeva i po spoljnom izgledu i dugom periodu sazrevanja podseæa na sative jugoistoène Azije, a takoðe mu je i dejstvo delimièno takvo (devastirajuæu cerebral high). Bahia potièe iz ekvatorijalnih oblasti (okolina istoimenog grada) i predstavlja jednu od sativa sa najdužim periodom sazrevanja uopšte. Aracaju potièe iz oblasti blizu Bahie i slièna je toj sorti, ali ima nešto kraæi period sazrevanja od nje i nešto niži rast. Manga Rosa potièe iz krajeva suptropske klime gde se može naæi i na nešto veæim nadmorskim visinama. Ima najkraæi period sazrevanja od svih brazilskih landrace, stvara jednu glavnu središnju cvast sa malo poboènih grana. Pretpostavlja se da joj je praporeklo iz Afrike na šta bi mogao da ukazuje i njen solidan energetsku high svojstven afrièkim landarce. Jedna je od sorti koja je poslužila za stvaranje White Widow. Original Green (ili Brazilian Green) je sorta pomalo varijabilna po izgledu i sasvim je moguæe da pod ovim imenom postoje zapravo 2 landrace: Green sa severa koji ima duži period sazrevanja i onaj sa juga (Sao Paolo Green) sa kraæim periodom sazrevanja i nešto kompaktnijim rastom. Pripisuju joj se odreðena halucinogena svojstva.

Sledeæi put na red dolazi Jamajka, pa Kolumbija i na kraju Meksiko.

[Tripco]

Jamajka

Glavno podruèje uzgoja na Jamajci su brda i planine. Èesto se o toj ostrvskoj državi misli kao rajskom ganja mestu, ali nije baš tako. Ilegalno je ne samo uzgajati i prodavati veæ i posedovati èak i najmanje kolièine. Zato nije èudno da su glavni zasadi visoko gore. Ne raèunajuæi one sreænike koji su zauzeli zemlju po obodima šuma (ili, na žalost, paljevinom šume došli do obradivog zemljišta), najveæi deo zasada je na kamenitim liticama (naèešæe površine oko 0,5 ara, a najviše do 2) gde je zemlja dovuèena iz šume ili iz moèvara. Poreklo tamošnjih landarce nije baš najjasnije, ali je to otprilike mešavina onih indijskih sorti koje su Englezi hteli da gaje poèetkom 19.veka (pri èemu treba imati na umu da je tu bilo nešto i indica sorti), sorti koje su pristigle iz Afrike i, najkasnije, sorti iz južnog Meksika. Sve te sorte su se uglavnom spontano ukrštale u prirodi, a jedini ljudski uticaj je bio taj da je vršena selekcija onih koje su pružale high sa najpozitivnijim i najenergetskijim dejstvom. Mada, postoji i jedna njihova malo slabije izražena crta, a to je blaža halucinogenost, što je svakako uticaj meksièkih landrace. Ta celokupna mešavina je prilagoðena lokalnim uslovima i na taj naèin što bez problema postižu 3 berbe godišnje sa relativno solidnim prinosima. Te landarce imaju dosta kratku veg. fazu (3-4 sedmice) i u okviru nje jako eksplozivan rast, a onda klasièno tropski period sazrevanja (oko 12 sedmica). Uglavnom se ne granaju previše i najveæi deo cvetova je na središnjoj cvasti. Takoðe, ne idu previše u visinu – 2 m ili niže. Tipièno je zelene do tamnozelene boje dok cvetovi sušenjem dobijaju mahom braonkastu nijansu.

Blue Mountain, Kali, Orange Hill, Sugar Bush

Blue Mountain potièe sa istoimene planine (poznatoj inaèe i po najkavalitetnijoj kafi u svetu). To je kompaktna sativa koja traži dosta vode za uspešan uzgoj. Jedna je od retkih tamošnjih landrace koja se i danas može naæi u izvornom obliku u nekoj veæoj meri. Kali se kao izraz odnosi na svu vu koja ima izraženo indica/stone dejstvo. Može da se svede u okvire jedne sorte, ali sigurno sa izvesnim varijacijama u okviru nje. Orange Hill potièe sa jednog vrlo uskog prostora kod istoimenog sela (u neposrednoj blizini grada Negrill). Nešto je viša po rastu i više se grana u odnosu na ostale jamajèanske sative.
Lambsbread se kao izraz primenjuje za svaku vu sa Jamajke koja je najvišeg kvaliteta (najèešæe se odnosi na Blue Mountain), prvenstveno za sinsemilla (besemenu). Poreklo ove kovanice (eng. Lamb – jagnje i Bread – hleb) je u duhovnoj sferi. Naime, u vreme kolonijalizama, sirotinji nije bio dozvoljen ulazak u crkvu (baptistièku) i oni nisu mogli da prime sakrament tela hristovog (hleb), kao ni vino (krv Hristovu). Stoga su hleb (a i vino) našli u blagoslovenoj biljci. A pošto su ljudi „jagnjad Božija“, kovanica je jasna. Ponekad se može naiæi i na izraz „Lambsbreath“ koji upuæuje na istu stvar, ali je, ako se držimo prethodnog objašnjenja, nepravilan.
Na žalost, najveæi deo jamajèanskih landrace se danas teško može naæi. Na mnogim mestima u svetu je èista linija landrace-a ugrožena ili potpuno nestala, a ovde su, èini se, najviše u opasnosti. To je posledica ne samo želje za veæom zaradom, nego i neodgovornosti mnogih turista koji su, misleæi da èine dobro delo, tokom osamdesetih i devedesetih donosili raznoliko hibridno seme na Jamajku i poklanjali ga tamošnjim growerima. Originalana genetika se danas može naæi kod malog broja savesnih growera koji su uspeli da na izolovanim lokacijama saèuvaju èiste linije, a delom i kod nekih poznatijih svetskih breedera.

[Tripco]

Kolumbija

Sigurno jedan od regiona u svetu sa najoèuvanijim landrace. Bez obzira na jako veliku komercijalizovanost tamošnjih zasada, originalna genetika je u najveæoj meri oèuvana. U SAD su bile prisutne još od kraja šezdesetih/poèetka sedamdesetih, ali im je tebala èitava decenija da preuzmu primat od meksièkih, barem u pogledu upotrebe za hibridizaciju. Tek kada se poèelo više raditi indoor, sa pojavom jaèih i kvalitetnijih svetiljki, krajem sedamdesetih i poèetkom osamdesetih, moglo se sa uspehom gajiti takve dugocvetajuæe sative. Izuzetno važnu ulogu su ove sorte odigrale u ranim danima moderne hibridizacije (npr. za Skunk i Haze), a ta uloga ni danas nije ništa manja. Ovde se Cannabis organizovano uzgaja makar od druge polovine 19.veka ako ne ranije. Postoje 2 podruèja iz kojih su potekle tamošnje najkvalitetnije sorte. Prvi je niska i vlažna priobalna oblast u blizini granice s Panamom a drugi je nešto suvlja planinska oblast severne Kolumbije, prvenstveno planina Sierra Nevada de Santa Marta, odmah iznad istoimenog priobalnog grada. Iz prve oblasti dolaze tipiène tropske sative, dok iz druge dolaze sative niže po rastu i sa nešto širim lišæem. Te sative, takoðe, imaju i nešto izraženije sedativno dejstvo što nije èudno jer u sebi sadrže možda najviše CBD-a od svih sativa. Poreklo tih planinskih kolumbijskih landrace nije sasvim jasno i po nekim izvorima, one su nekada doživele ukrštanja sa indikama (mnogo pre uvoðenja indika genetike u SAD). Drugi izvori, pak tvrde, da su one u potpunosti potekle od indika ali da su se vremenom adaptirale na tropske uslove i poèele da odaju spoljni izgled sativa. Ima i sasvim suprotnih mišljenja – da su to klasiène sative koje su se prilagodile suvljim planinskim uslovima. One su ujedno zastupljene i na prostorima Anda, u jugozapadnom delu. Kakogod, za sve njih je karakteristièan dug period sazrevanja – 12-14 sedmica (planinske sedmicu ranije), tipièno konièni izgled (kao jelke), klasièno zelena do tamnije zelena boja lišæa i mnoštvo cvetova Seme je dosta sitno, najèešæe tamnobraon boje, tek sa ponekom crnom šarom. Treba napomenuti da su se zadnjih godina glavni komercijalni zasadi pomerili znatno južnije, na visoravni južne centralne Kolumbije, upravo zbog veæe izolovanosti tih predela.

Amazonas, Cali, Cauche, Choco, Corinto (Monster), Guajira, Llanos (Green), Manizales, Punto Rojo, Santa Marta (Gold)

Amazonas je danas veæ zaboravljena sorta koja potièe sa krajnjeg jugoistoka Kolumbije. Klasièna tropska sativa sa jakim cerebral high i visokim rastom. Teško se može naæi jer je potisnuta drugim kulumbijskim sortama. Cali potièe iz okoline istoimenog grada i spada u planinske kolumbijke. Nije sigurno u kojoj meri je to danas èista sorta jer u toj oblasti ima dosta komercijalnih plantaža sa svakojakom genetikom. Cauche (nekada u SAD poznata i kao Wacky Weed, Colombian Black) je visoka tropska sativa koja raste i do 6m visine. Potièe sa zapadnog dela centralnog platoa, ali je pre u vezi sa nizijskim nego sa planinskim sortama. Cvetovi su joj tamnobraon/tamnocrveni i sušenjem dobijaju gotovo crnu boju. Corinto (ponekad kao Corinto Monster) je planinska koja raste kao vrlo visoki žbun. Llanos (ponekad Llanos Green) je sorta sa centralnog platoa (visoravni) i u bliskoj je vezi sa planinskim sortama, ali ima znatno jaèu otpornost ka suši. Manizales je još jedna planinska, važi isto kao i za Cali. Punto Rojo je, u stvari, èuvena Colombian Red. Spada u ravnièarske sorte i po izgledu je tipièna razgranata sativa. Izuzetno je cenjena (ponekad je nazivaju i Queen Sativa Plant). Cvetovi joj u zrelom stanju uzgledaju kao da krvare a sušeni dobijaju mrkocrvenu boju. Listovi su veæ kao mladi zeleno-žuækasti. Ima cerebral high ali ne razarajuæi veæ više veseo, ponekad dovodeæi do histeriènog smeha. To je možda i posledica kombinacije raznolikih kanabinoida i terpenoida koji se ne sreæu kod drugih sorti. Njoj je vrlo srodna Choco (naziv ne zbog toga što ima veze s èokoladom, veæ zbog naziva pokrajne/departmana iz koga potièe) koja ima nešto tamnije crvene cvetove od prethodne. Santa Marta i Guajira su gotovo iste sorte (Guajira je departman u kome se nalazi Santa Marta), s tim da je druga nešto viša rastom. Naziv Colombian Gold se najèešæe odnosi upravo na ove 2 sorte. Imaju vrlo psihodelièni cerebral high sa znatnim opuštajuæim efektom, mada ponekad izazivaju i pravi stone efekat. Listovi gusto poreðani sa klasièno zelenom bojom. Cvetovi su kao zreli prilièno „ledeni“, tj. posuti kristalima (kao kod WW), ali sušenjem dobijaju karakteristiènu zlatastu boju. Ponekad se pod nazivom Cololmbian Gold mogu na tržištu naæi i druge tamošnje sorte koje sušenjem dobijaju takvu boju.

[Tripco]

Meksiko

Najraniji dani hibridizacije (u SAD) bili su obeleženi upotrebom meksièkih sorti. To nije èudno jer je ova država tradicionalno bila glavni snabdevaè SAD što je naroèito došlo do izražaja tokom šezdesetih i tokom veæeg dela sedamdesetih. Kasnije, kako je dolazilo sve više novih landrace u Kaliforniju, njihov uticaj se smanjivao. Možda je to bilo i zbog toga što su meksièke sorte omalovaživane, jer je vremenom kvalitet robe koja je dolazila u SAD slabio. Zadnjih desetak godina tamošnji karteli pokušavaju da uvedu novu genetiku, prvo kolumbijsku i afgani, delom i tajlandsku i južnoindijsku a zadnjih par godina i sve više modernih hibrida. Originalna genetika se još uvek može naæi u nekim zabaèenijim oblastima. Sreæom, zbog ranije velike prisutnosti, kod breedera (pogotovo manje poznatih, nekomercijalnih) se može naæi seme mnogih meksièkih landrace. Podruèje uzgoja je bukvalno na èitavoj teritoriji države ali je zadnjih desetak godina otežano zbog organizovanih udruženih akcija SAD i Meksika na uništavanju zasada. Glavna oblast iz koje potièe najveæi broj tamošnjih landrace je pacifièko priobalje sa planinskim zaleðem. Od severa ka jugu, to su savezne države: Sinaloa, Nayarit, Jalisco, Michoacan, Guerrero, Oaxaca, Chiapas. Za sve meksièke sative je karakteristièno da su srednjeg rasta (2,5-3,5m, retko više), dosta se granaju, ponekad sa po nekoliko grana koje imaju cvasti znatno masivnije od drugih grana. Listovi sa jako dugim zapercima, neretko širim nego kod drugih sativa, u kružnom rasporedu. Izraziti cerebral high sa nimalo stone efekta, što nije èudno jer je kod meksièkih sorti uglavnom utvrðeno potpuno odsustvo CBD-a. Mada, èesto se dešava da je high toliko jak da prosto „ukoèi“ èoveka. Pojedine imaju znatna psihodelièna svojstva koja se granièe sa halucinogenim. Seme je prilièno krupno, sive ili svetlije braon boje. Sasvim je moguæe da su pojedine sorte još dosta davno oplemenjivane indokineskim sortama, ali nema konkretnih dokaza. Za sve važi da imaju ranije sazrevanje (posebno one sa severa) u odnosu na klasiène tropske sative, ali ipak ne toliko rano kao kod južnoafrièkih. Vrlo je bitna još jedna osobina a to je da su sorte sa severa solidno otporne na sušu i da dobro uspevaju na alakalnim zemljištima.

Chiapas, Guerrero (Gold), Jalisco, Michoacan, Nayarit, Oaxaca Highland, Oaxaca Lowland, Puebla, Sinaloa - Culiacan, Veracruz, Zacatecas (Purple)

Chiapas je klasièna tropska sativa, nešto viša rastom od veæine tamošnjih i sa najdužim periodom sazrevanja. Guerrero je nekada važila za najkomercijalniju sortu. Postoje izvesne varijacije u okviru iste a najpoznatija varijanta je G.Gold koja je takoðe mnogo šire poznata kao Acapulco Gold (s tim da danas postoji izvesna razlika jer je A.Gold imao tokom vremena upliva kolumbijske genetike). Za sve varijante u okviru sorte je karakteristièan nešto niži rast (do 2,5m uglavnom). Èesto imaju jako duge niže grane sa veæim i razvijenijim cvastima nego na višim granama. Michoacan je takoðe jedna od komercijanijih sorti. Ide do visine od oko 3m. Lisni zaperci su najuži od svih meksièkih sorti, a cvetovi su gotovo potpuno èisti, bez listiæa. Nayarit ima cvetove tipièno oker boje. Oaxaca Highland važi za najpsihoaktivniju meksièku sortu i ujedno najèešæe izaziva „blisko-halicinogena“ stanja od svih poznatih sorti Cannabisa uopšte. Vrlo jak high koji dolazi u talasima. Oaxaca Lowland (poznata i pod nazivom Coastal Oaxaca – iz priobalnog podruèja) je manje psihoaktivna u nekom halucinogenom smislu, a više ima jak energetski high. Za obe sorte je karakteristièno da su sigurno najvišeg rasta od svih meksikanki – uglavnom 4m i više, da imaju dosta listiæa u cvastima i da imaju nešto šire lisne zaperke od drugih. Sinaloa je poznata po tome što vrlo dobro podnosi sušu i alkalno zemljište. Culiacan je drugi naziv za ovu sortu (po gradu iz te države) i ponekad se odnosi na komercijalnu, manje kvalitetnu verziju iste. Veracruz je sativa iz karipskog podruèja koja traži dosta vode za uspešan uzgoj i ima vrlo razreðene, vazdušaste cvetove i daje niske prinose. Ujedno i jedina originalna meksièka sorta u kojoj su naðeni tragovi CBD-a. Zacatecas je još jedna za koju se tvrdi da ima izraženija blisko-halicinogena svojstva. Dobro podnosi sušu i alkalna zemljišta. Potièe oz planinskih predela. Na nižim temperauturama cvetovi dobijaju tipiènu ljubièastu boju (ime). Jako cenjena kod breedera zbog svojih fenotipskih svojstava a i zbog toga što je to verovatno najouèuvanija meksièka sorta u izvornom smislu.

[doors_of_perception]

http://www.icmag.com/ic/showthread.php?t=36181

[Tripco]

Da, Doors, to je tema sa Icmag-a odakle sam pokupio dosta informacija, prvenstveno za kolumbijske sorte (zapravo, ne znam bolje štivo na netu od te teme za kolumbijke). Ovo što je pisao Motaco za glavne oblasti je, u stvari, copy/paste iz Marijuana Botany, Chapter 3: Genetics and Breding of Cannabis. Kad se proèešlja èitava tema (a ima veæ 25 i kusur strana sa obiljem fotki i još se dopunjuje) doðe se do još nekih podataka. Takoðe sam koristio i teme Landraces and Countries of Origin i Tropical Growing sa Icmag-a i još neke teme odatle i sa sa Reefermanseeds foruma kao i moju arhivu sa Overgrow-a. Plus podaci sa sajtova nekih seed banks (nekih veæ i nepostojeæih).

[neznalica]

Sve u svemu korisno je...

[Tripco]

Naravno, pored ovih glavnih oblasti postoje još neke iz kojih potièu amerièke landarace, ali iz razlièitih razloga nisu šire poznate, samim tim ni primenjivane u uzgoju i hibridizaciji. Pretpostavljam da æe u buduænosti biti još nekih, „novootkrivenih“, ali æe one najverovatnije poticati ili iz nekih zabaèenih delova Južne i Srednje Amerike gde još uvek nema druge (najpre kolumbijske) genetike ili iz Brazila koji je od stvaranja WW postao izuzetno zanimljivo podruèje za nabavljanje landrace-a. Ono za èime sam uporno tragao pripremajuæi ovaj tekst je landrace iz SAD. Iako postoje sorte koje se u izvornom obliku gaje veæ skoro 40 godina i koje po mnogim karakteristikama zalsužuju da budu, ako ne nazvane, ono barem izjednaèene sa landrace, nisam uspeo da naðem ni jednu sortu koja se u istom obliku gaji od pre upliva strane (meksièke, kolumbijske, tai i afgani) genetike na te prostore. Nesumnjivo je bilo takvih sorti u južnoj Kaliforniji i južnom Teksasu (verovatno i južnoj Lujzijani) pre donošenja zloglasnog „Marijuana Tax Act“ 1937. Èak i posle toga, sve do ranih pedesetih, te sorte su verovatno gajene u nekim zabaèenijim predelima. Ne kažem da je nemoguæe, ali, vrlo je teško naæi neku takvu sortu danas, jer je kasnije bilo toliko „uvoza“ sa strane i od te genetike raðen i uzgoj, tako da je i nenamerno, moralo doæi do oprašivanja lokalnih sorti i gubljenja originalne genetike. Poreklo C.ruderalis u severnim državama SAD i južnim kanadskim je prilièno teško utvrditi, a èesto su te biljke i spontano ukrštane sa nekim drugim, psihoaktivnim, tako da i tu nema prave landrace.
Sorte iz ostalih delova Amerike mi nisu poznate po nekim posebnim imenima, veæ sam najèešæe nailazio na nazive tipa Paraguayan sativa (bila je opisana na OG ali nisam saèuvao tu stranu), Belizean sativa i slièno. Naišao sam na naziv Machu Pikchu iz Perua, mada nisam siguran da je u pitanju landrace. DJ Short je opisao neku venecuelansku sativu s poèetka sedamdesetih koja ima žuækaste vazdušaste cevtove sa high-om koji podseæa na meksièke, ali je veliko pitanje da li ona još uvek postoji jer je danas tamošnji uzgoj podreðen kolumbijskim sortama. Takoðe, èesto se citira i njegov opis Panama Red koja je po svemu gotovo ista kao i Columbian Red (Punta Roja), sem što ima razreðenije cvetove i malo više stone efekta (mada to može da bude i produkt naèina sušenja). Ispoljavala je veæu sklonost ka hermafroditozmu od kolumbijske i zato je odbaèena kao varijanta za hibridizaciju.

Sledeæi put Azija.

[doors_of_perception]

Brate Tripco...samo nastavi sa svojim podarivanjem podarenog... Nisam imao namjeru "razotkriti" te ili "raskrinkati" kad je to glupost. Posjeduješ znanje i prenosiš ga... to me jedino zanima i to jedino postoji. Link dadoh jer me Igrom Sluèaja pronaðe... a i slike su u ðiru... :D



Srdaèan pozdrav :D

[Tripco]

Ma ne Doors, nisam ni mislio da me ti nešto razotkrivaš i da imaš zle namere. Ja uvek navodim poreklo mojih podataka. Mislim, odakle bih i mogao znati za sve ovo da nema podataka na internetu. Jeste da bih strašno voleo da imam moguænosti da nabavim sve ove sorte i da napravim jedan strašni grow room pa da pišem o njima iz prve ruke, ali...
I ovde sam hteo da stavim na kraju sve reference, ali još mi se otvaraju neke nove teme tu i tamo, sve ovo dosta pišem "u hodu", tako da lista mojih izvora nije još gotova.
Odlièno je što si ubacio link ovde, jer sam se razmišljao koliki je posao da poskidam slike sa svih strana pa da prebacujem na Imageshack pa da linkujem ovde. Ovako, u ovoj temi se može naæi dobar deo pomenutih na slikama. Spasio si me muka. Biæe mi mnogo teže kad budem pisao o landrace indikama, tu zaista nedostaju fotografije.
E i još nešto. Buduæi da po svim moguæim forumima ima dosta rekla-kazala, dobro pazim (i po više puta proveravam) od koga "skidam" znanje. Dovoljno sam dugo na Icmag-u da znam ko je ko tamo (za Reeferman seeds forum mi je malo teže, jer nisam èlan, ali i tu može da se isfiltriraju podaci) i kome se može verovati. Moguæe je da mi se negde potkrade neka sitnija greška, ali budite sigurni da sve ove sorte postoje (ili makar veæina njih jer su neke možda veæ izgubljene) i da podaci o njihovim karakteristikama potièu od ljudi koji su ih gajili ili makar dolazili u kontakt s njima na tuðem uzgoju u više navrata. Imam još podataka o nekim sortama, ali se držim pravila "što ti nije sigurno, bolje izostavi".

[Tripco]

Dosta je vremena prošlo od zadnjeg posta, ali vredelo je. Dakle,

AZIJA

Kontinent sa koga potièe Cannabis. Dosta je teško utvrditi region odakle biljka potièe. Neki kažu da je to južna (evntualno centralna) Indija i da je odatle kasnije prenešena na sever, ka centralnoj Aziji. Drugi, opet, tvrde da je pradomovina upravo centralna Azija odakle potièu neki od najstarijih dokaza o kultivaciji i upotrebi. Malo taènija odrednica bi bila koridor (relativno) umerene klime izmeðu Kavkaza na zapadu i planinskih masiva Hindu Kuš i Himalaji na istoku, pri èemu je na jugu ogranièen stepsko-pustinjskim predelima, a na severu planinskim vencima i nizijama sa oštrijom kontinentalnom klimom. Neki autori daju još skuèeniji lokus i prema njima bi to mogla da bude Persija, naroèito deo oko Kaspijskog jezera. Sasvim je moguæe da su od pradavnih vremena bila poznata i psihoaktivna dejstva, ali najstariji nalazi govore o tome da se prvenstveno koristila u ishrani (seme). No, bez obzira na vid upotrebe, biljka se širila po Aziji i najstariji nalazi o oragnizovanom uzgoju potièu od 4500 godina pre nove ere, iz plodnih ravnica oko kineske reke Jang Ce. Tu je verovatno prvi put upotrebljno vlakno konoplje za izradu odeæe i konopaca. Vremenom se poèela upotrebljavati i kao lek (sigurno pre 2000. godine p.n.e.), a samim time je postalo poznato i psihoaktivno dejstvo (ako ne ranije). U 2. veku p.n.e. u Kini se sve više upotrebljavaju žitarice u ishrani, ali, istovremeno, vlakno poèinje da se koristi za izradu papira. U svakom sluèaju, bez obzira što su poznavali njena psihoaktivna dejstva, u kineskoj kulturi konoplja nikada nije postigla neki veæi znaèaj s te strane. Arijska plemena donose upotrebu konoplje u severnu Indiju nešto posle 2000.godine p.n.e. Mada, postoje dokazi da su dravidska plemena centralne i južne Indije poznavala biljku još ranije, ali dolaskom Arijaca poèinje njena implementacija u sve sfere života, a posebno u religiju. O ovome æe biti više reèi u delu o indijskim sortama. Iako su stari narodi sa podruèja Persije sigurno poznavali konoplju više hiljada godina pre, upotreba u psihoaktivne svrhe se vezuje za dolazak arijskih plemena, negde oko 1500 god. p.n.e. Iduæi dalje ka zapad, sve do Male Azije, upoteba konoplje u razliète svrhe je postala poznata najkasnije do 1000. god. p.n.e. Na Bliskom Istoku je bila poznata negde oko 700 god. p.n.e., mada je zanimljivo da jevrejski verski spisi ne pominju njenu upotrebu u psihoaktivne svrhe sve do ranog srednjeg veka. Arapska plemena su morala biti u to vreme (8-6 vek p.n.e.) upoznata s njom, ali se upotreba u psihoaktivne svrhe za njih vezuje mnogo kasnije. Na drugoj strani, u Japanu je upotreba u psihoaktivne svrhe poznata sigurno od 1.veka p.n.e., dok je za vlakno upotrebljavana i mnogo ranije.
Azija je jedini kontinet na kome se mogu kao landrace naæi sve 3 vrste Cannabisa.
Pregled sorti ovde neæe biti striktno po državama veæ prema regionima. Izostavljen je jedan deo jugoistoène Azije koji æe biti kasnije pridodat Australiji i Okeaniji.

Region indike

Kada se kaže indika, èesto se pomisli na planinski masiv Hindu Kuš. Taèno je da ova vrsta potièe upravo otuda, ali se ona vremenom proširila na znatno šire podruèje (pri tome ne raèunam Bliski Istok i Malu Aziju kao oblasti u koje je ona introdukovana na poèetku 20.veka ili nešto ranije). Dakle, taj region se pruža od kineske provincije Junan, preko Tibeta i Himalaja, Pamira, Karakoruma i Hindu Kuša, i najzad do oblasti oko Kaspijskog mora. Ako bi smo to rekli prema državama, onda bi to bili delovi Kine, Burme, Butana, Nepala, Indije, Afganistana, Pakistana, Tadžikistana, Kirgistana, Uzbekistana, Turkmenistana, Irana i Azerbejdžana. Ovde æu napraviti malu digresiju i pomenuti poznatog sovjetskog botanièara i taksonomistu Vavilova koji je poèetkom 20.veka istraživao floru Afganisatana. Tamo je pronašao dosta indika koje rastu samoniklo, vrlo èesto u blizini puteva i na obodima naselja. Te indike je on klasifikovao kao C.indica var.kafiristanica i C.indica var.afghanica, pri èemu se one razlikuju po teksturi i velièini semena, a prva je adaptirana i na prilièno sušne uslove. Osnovni, C.indica var.indica je odredio kao sve indike koje se nalaze u kultivaciji. One su ujedno i nešto višeg rasta od divljih, ali to se može pripisati i znaèajno boljim uslovima koji vladaju u uzgoju. Kasnije je bilo više osporavanja i preklasifikovanja, posebno od strane Robert C.Clarke-a koji je uveo i nazive C.indica chinensis za indike iz Kine i C.indica spontanea za indike iz regiona Himalaja, pri èemu ih nije raèunao kao varijetete nego samo kao biotipove ili forme. U svakom sluèaju, pošto ionako ima veæ dosta zabune oko toga, ostajemo pri standardnoj klasifikaciji na nivou vrste. Èinjenica je da su se u nekim od ovih oblasti (van Hindu Kuša) sve do negde perioda od 10. do 13.veka sporadièno kultivisale sative a da su indike uvedene zbog boljih rezultata u kultivaciji u brdsko-planinskim sušnim podruèjima i zbog mnogo bolje sposobnosti da proizvedu veliku kolièinu smole, samim tim i hašiša. Èak je i u samom regionu Hindu Kuša, u severoistoènom Pakistanu (oblast Èitral), sve do poèetka 20. veka bilo znaèajnijeg uzgoja sativa. To nije èudno jer se u veæem delu Burme, Indije, Kine, Pakistana, kao i u južnim delovima Irana i Nepala tradicionalno uzagaja ova vrsta od davnina i lako je dolazilo do mešanja. Postoje podaci i o sativi iz južnog Afganistana, ali je nju praktièno nemoguæe naæi danas. S druge strane, postoje mišljenja da su te afgani sative zapravo indike prilagoðene uzgoju u nešto toplijem i manje suvom klimatu i jaèem zemljištu pa stoga imaju znaèajno viši rast i nešto uže i duže listove, s tim da nije iskljuèeno da su imale odreðeni stepen ukrštanja sa sativama u prošlosti. Ista stvar važi i za džinovske Uzbeki indike. Ono što sigurno govori da su one indike je znaèajno veæi procenat CBD-a u njima. Kada je reè o Hindu Kušu, treba imati na umu da je to jako velika oblast i da postoji dosta sorti (u prošlosti i više, zbog više razloga) koje potièu otuda, tako da, reæi samo „Kush“ za neku sortu, odnosno njene pretke, ne mora da znaèi da ona mora da deli istu genetiku sa nekom drugom sortom koja ima isto to u nazivu, ali sigurno imaju mnoge zajednièke spoljne karakteristike. Slièno je i sa nazivom „Afghani“, jer je to jako širok pojam. Èesto se može naiæi na nazive „Highland Afghani“ i „Lowland Afghani“, pri èemu je velika verovatnoæa da se ovaj prvi naziv lako može odnositi na neku od „Kush“ sorti. Danas se originalne landrace iz Afganistana teško mogu naæi na originalnim lokacijama, jer je prvo došlo do velikog uništavanja celokupnih zasada u nekim oblastima tokom sovjetske okupacije u osamdesetim, pa kasnije, u devedesetim do ukrštanja sa indikama iz okolnih država, a zadnjih par godina, od amerièke invazije pa naovamo ima i sve veæeg upliva modernih sorti. Na sreæu, nešto od originalne afgani genetike je saèuvano, od ranih dana amerièke hibridizacije krajem šezdesetih i tokom sedamdesetih, do holandskih „ekspedicija“ tokom osamdesetih (Nevilovo spašavanje Mazar-i-Sharif semena). Nešto od toga je saèuvano i u Pakistanu, ali ipak na štetu lokalnih sorti. Danas se breederi sve više okreæu ka genetici iz bivših sovjetskih republika, što u neku ruku i nije loše jer se pojavljuju vrlo zanimljive indike kakve ranije nisu bile poznate na zapadu. Velika nepozanica je još uvek Iran, mada ima informacija (istina, nepotpunih i nepotvrðenih) o vrlo zanimljivim sortama otuda.

Himalayan indica (Annapurna, Burmese indica, Kashmiri, Kumaon, Manali, Manipur, Naga), Kush (Chitral, Kandahar, Laspur, Yarkhun), Azerbaijani, Baytic Shan, Elburz, Hunza, Mazar-i-Sharif, Tadjikistani, Tibetan indica, Uzbeki, Xinjiang

Himalayan indica je grupni naziv za sve indike koje potièu sa obronaka Himalaja, a takoðe i južnih delova Tibeta. Izvesno je da su u prošlosti pretrpele ukrštanje sa sativom, tako da su neke od njih nešto višeg rasta (i do 2 m ponekad), imaju uže i duže listove od klasiène indike i dosta su otpornije ka vlagi i buðanju. Annapurna je iz Nepala. Raste na velikim visinama i dobro podnosi uslove razreðenog vazduha. Produkuje dosta sitno seme. Burmese (verovatno postoji i neki lokalni naziv) potoèe iz delova Mjanmara (Burme) na granici s Indijom i moguæe je da je najotpornija indika na vlagu. Kashmiri proizvodi dosta smole i u okviru ove grupe ima najviše sliènosti sa Kush sortama. Manali je indijska komercijalna sorta iz istoimenog grada. Od nje se proizvodi jedan od najfinijih hašiša na svetu (Manali Cream). U zadnje vreme je dosta raširena po svim planinskim regionima severne Indije. Kumaon, Naga i Manipur su, moguæe, jedna ista sorta i kao i burmanska imaju dosta visok rast za indike (oko 2m). Chitral potièe iz Pakistana i jedna je od Kush sorti (naziv prema istoimenoj dolini u Hindu Kuš masivu). To je klasièna indika sa jednim glavnim hedom i, eventualno, par manjih, boènih, prilièno širokim lisnim zapercima, visine do oko 120-130cm. Dobar deo pakistanskog hasha se dobija upravo od ove sorte. Poslužila je i za stvaranje komercijalne sorte Citral (u kojoj ima primesa sativa). Vrlo sliène njoj su i Laspur i Yarkhun (takoðe se ubrajaju u Kush sorte), pri èemu je za Laspur karakteristièna svetlobraon boja cvetova i gotovo zlatna boja vršnih listova(Laspur Gold), dok Yarkhun razvija dosta ljubièastih listova na nižim temperaturama i ima više crvenkastu boju cvetova. U Kush sorte se može ubrojiti i afganistanski Kandahar (iako geografski baš i ne pripada tom regionu). Nekada jedna od standardno komercijalnih sorti, danas gotovo da i ne postoji u izvornom obliku. Verovatno najotpornija sorta na sušu uopšte. Raste do visinine od oko 130 cm (ponekad i nešto više). Azerbaijani potièe sa padina Kavkaza (azerbejdžanski deo, okrenut ka Kaspijskom moru). Raste do visine od oko 130m, retko više i pravi veliki razgranat žbun sa dosta hedova. Lisni zaperci su prilièno široki, kao kod Kush sorti. Baytic Shan potièe sa istoimenog planinskog venca u zapadnoj Mongoliji i ima uže lisne zaperke i u donjem delu razvija veæi broj poboènih grana koje ostaju kratke sa sitnim hedovima, dok se na glavnom stablu koncentrišu cvasti. Može se reæi da predstavlja landrace indiku koja potièe sa najveæe geografske širine (uz indike iz sibirske republike Tuva). Elbruz potièe iz Irana, sa istoimene planine, na južnoj strani kaspijskog mora. To je sorta sa verovatno najširim lisnim zapercima uopšte. Hunza je iz Pakistana, iz istoimene doline u planinskom vencu Karakorum. Stvara veliki žbun, gotovo pravilnog loptastog oblika, sa velikim brojem hedova. Obièno raste do 150cm, ali pojedini primerci dostižu i 2m. Lisni zaperci znaèajno uži nego kod Kush sorti. Originalno lokalno ime za tu sortu je Thunj. Mazar-i-Sharif je iz poluravnièarskog regiona na severozapadu Afganistana. Od nje se dobija hash vrlo jake specifiène arome, a ujedno ima i razgovetniji stone efekat, ne toliko „couch-lock“ kao Kush sorte. Niskog je rasta, kao Kush sorte, ali se od njih razlikuje po užim lisnim zapercima, veæim brojem boènih grana i po tome što se vršni listovi jako uvijaju ka unutrašnjosti. Danas je na originalnoj lokaciji praktièno istrebljena. Ta genetika se može naæi samo kod malog broja breedera na zapadu. Izraz Lowland Afghani se može primeniti na nju. Poslužila je za stvaranje komercijalne sorte Mazar. Tadjikistani je, naravno, iz Tadžikistana i umnogome podseæa na Mazar-i-Sharif (geografska blizina), samo je viša rastom. Aromatièna svojstva su još izraženija a primetno je i postojanje cerebral hihg-a. Zadnjih godina sve važnija sorta za hibridizaciju. Tibetan indica bi se mogla opisati kao mešavina Kush i himalajskih sorti, jer ima uske lisne zaperke, ali je vrlo niska rastom, sa malim brojem boènih grana. Daje veliku kolièinu smole. Uzbeki (Uzbekistani) predstavlja jednu od najviših (ako ne najvišu) landrace indica. Ima primeraka koji idu i preko 2,5m, jako razgranatih, ali listovi jasno ukazuju na to da je u pitanju indika. Takoðe, za razliku od sativa na svakoj od tih grana razvija vrlo velike cvasti koje daju puno smole. Trenutno predstavlja najcenjeniju indiku za hibridizaciju. Poslužila je za stvaranje komercijalne sorte Tashkenti. Xinjiang (poznata i pod nazivom Yarkhand) potièe iz istoimene provincije na jugozapadu Kine (naseljenu narodom Ujguri i zapravo je to kineski deo Turkestana). Poreklo joj je direktno od Kush sorti, ali je varijabilnija po fenotipu, tj, ima razlika u visini od biljke do biljke (120-180cm) što možda ukazuje na ranija ukrštanja sa Uzbeki indikama. Važi za sortu koja daje najviše smole uopšte.

Special Thanx to Mriko, Zamalito and Doc Leaf

[Tripco]

Bliski Istok i Mala Azija

Iako se Cannabis vrlo često povezuje sa ovim regionom, tradicija korišćenja nije tako duga kao u nekim drugim delovima Azije (izuzimajući Iran). Zapravo kao biljka, konoplja je poznata na ovim prostorima još od 11.veka pre nove ere ili nešto ranije i od tada se koristi i kao psihoaktivna supstanca, ali u nešto većoj meri tek od 8. veka nove ere. Osim toga, na upotrebu Cannnabisa, konkretno, hašiša, nije se blagonaklono gledalo zbog određenih tumačenja nekih spisa iz Starog Zaveta, a to je kasnije bilo naročito izraženo u višim slojevima arapskog društva. Ipak, primarni razlozi za to najverovatnije leže u tome što su Sufiji, islamska sekta koja je potekla iz najnižih slojeva društva, koristili hašiš i propagirali njegovu upotrebu. Budući da je za njih vezivan i homoseksualizam a optuživani su i da su prihvatili neke aspekte hrišćanstva, jasno je zašto je hašiš, iako ne van zakona, bio na marginama društva. Drugi razlog, koji se više pominje na zapadu, je taj, da je hašiš povezivan sa asasinima, praktično prvom terorističkom grupom koja je delovala u oblasti današnje Sirije i Libana, a koji su, navodno, koristili hašiš koji ih je činio surovima. Istina je da se u arapskom svetu hašiš i Cannabis uopšte, nikad nisu povezivali sa svirepošću i pre će biti da je u pitanju zapadnjačka nadgradnja priče. Činjenica je, opet, da je upotreba hašiša ipak bila dosta rasprostranjena u arapskom svetu i da su ga koristili i neki, naročito mlađi, pripadnici viših slojeva, koji su se, neretko, prepuštali poročnom životu i time rasipali porodično bogatsvo, što opet možemo računati kao jedan od razloga za marginalizaciju Cannabisa. Upravo je jedan takav slučaj i opisan u jednoj od priča iz „hiljadu i jedne noći“ (skup priča koje su nastale u periodu 9.-17. veka i tek onda uobličene u celinu). Ako pogledamo s hortikultune strane, dobar deo ovog regiona uopšte i nije pogodan za uzgoj. Čitavo Arabijsko poluostrvo ima tek male delove gde je to moguće, jer su temperature uglavnom previsoke, zemlja neplodna (pesak), a i vode ima vrlo malo. Dalje, na sever, ima više pogodnih mesta za uzgoj, ali, ne računajući Tursku, te oblasti su ograničene na slivove velikih reka u Iraku, delove Irana i priobalni pojas Sirije, Jordana, Libana i Izraela sa relativno plodnom zemljom u dolinama i značajno većom količinom vode u odnosu na kopno dalje ka jugu i istoku. Imajući na umu da je primarna pra-vrsta ovog regiona C.sativa, a ne indica, jasno je zašto postoji takvo ograničenje. Kad smo kod taksonomije, sem onog, ranije pominjanog severnog dela Irana,