Jamjka, reggae i Bob Marley

[Reggaesaurus]

Znam da se veæ postoji tema o Bobu i svakako mi nije ideja da dupliram teme. Veæ sam hteo da predstavim jedan sveobuhvatan prikaz razvoja jednog od najveæih muzièara 20tog veka.

Zbog velièine teksta podelio sam ga u više poruka

[Reggaesaurus]

Kada glavni urednik NME-a u posmrtnom slovu Bobu Marliju, napiše da je njegov znaèaj za današnju rok muziku bio veæi nego predhodno ubijenog Džona Lenona, neupuæeni èitalac u neverici æe odmahnuti glavom. Njegova sumnja nije neopravdana – Lenon je bio dobro poznat èak i onim prvšnim slušaocima roka, za koje je muzika samo udobna pozadina naspram koje se živi, dok je Marli, sve do nedavno (relativno) bio poznata samo malobrojnim posveæenicima, ljubiteljima reggaea.
Meðutim, taj odnos znatno se menja kada zavirimo iza providne zavese uspeha koje podižu sredstva masovnih medija. Lenon je, naime, kroz svoju muziku izražavao pre svega potragu za svojim vlastitim biæem i na naèin stvarao muziku koja nije mogla da vrši širi uticaj. Sa druge strane, Bob Marli je sa svojom muzikom istraživao neke od onih društvenih i politièkih pitanja koja zauzimaju kljuèno mesto u svetu danas: pitanje pravde, rasne jednakosti, ekonomske potlaèenosti zemalja treæeg sveta i èovekove slobode uopšte.
Sem toga, on je bio najistaknutiji interpretator muzièke forme koja je kroz naizgled neizdrživu sintezu sa pankom, uspela da oslobodi rock muziku iz ustajalih, moèvarnih voda u koje je bila upala sredinom sedamdesetih. Sa te taèke gledišta, Nil Spenser, urednik NME svakako je upravu. Bob Marli, ipak jeste jedan od najveæih rock-reggae muzièara sveta.

[Reggaesaurus]

Razlog zbog kog Bob Marly reggae muzika nisu nikada stekli tako široku popularnost nalazimo u èinjenici da reggae, kao specifièan muzièki oblik, nije nikada odustao od svoje duhovne pokretaèke snage, lokalne rastafarijanske vere. I reggae i rastafarijanizam su nastali na Jamajci, tom malom ostrvu koje, kako je negde primeæeno, objedinjuje prirodni raj i društveno-ekonomski pakao.
Nema sumnje da bi Jamaka postala raj na ovoj zemlji da se istorija nije sa njom okrutno poigrala. Jamajku je otkrio Kolumbo 3. maja 1494, Španci su, ubrzo po dolasku na ostrvo, desetkovali domorodaèko stanovništvo, Indijance plemena Aravak, te sun a Jamajku poèeli da stižu prvi robovi iz Afrike. Kada su u 17. veku Englezi preuzeli ostrvo i poèeli da razvijaju kulturu šeæerne trtske, Jamajka je postala glavni centar za trgovinu crnim robljem. Poèetkom devetnaestog veka na plantažama je radilo 300 000 robova. Ukidanjem robstva dolazi do stagnacije privrede i velikih socijalnih previranja. Jamajka postaje britanska kolonija, potom èlan njene zapdnoindijske federacije, a potpunu nezavisnost stièe tek 6. avgusta 1962. godine. U meðuvremenu na ostrvu se naseljavaju Indijci, Kinezi, Evropljani i Arapi, stoga ne èudi što nacionalni moto glasi: “Od mnogih – jedan narod”.
Ovakva mešavina, u koju su se slili najraznovrsniji uticaji morala je da stvori èudnovate duhovne proizvode – neopbiène kada ih posmatramo svaki za sebe, ali sa jedinstvenim odlikama kada ih sagledamo kao celinu. Mislim da neæi pogrešiti ako kao glavne odlike navedem parodiju i mimikriju. Sve, u stvari, poèinje time što engleski robovlasnici nisu dozvoljavali robovima da uèe engleski jezik, u strahu da bi om on mogao poslužiti kao sredstvo zajednièkog sporazumevanja.
Robovi su stoga bili primorani da jezik uèe krišom, prisluškujiæi ili èitajuæi gas a usana belaca. Tako je nasto žargon koji je u prvi mah zvuèao kao parodija engleskog jezika, ali koje se kasnije pokazao kao izvanredno sredstvo odbrane od spolašnjeg uticaja. Jezik je postao toliko hermetièan, da ga više niko sem samih pripadnika, nije mogao razumeti. Slièna stavar se dogodila is a verom: uèenja španske i engleske crkve mešala su se sa afrièkom i lokalnom tradicijom. Nova vera koja se pojavali uz niz drugih, tzv. rastafarijanizam, poslužila se osnovama judeo-hrišæanastva, Biblijom, ali joj je ona poslužila samo kao zaklon, kao mimikrija. Rastafarijanizam je protumaèio Bibliju na svoj naèin, tako da je od nje nastala Holy Piby.

Neæemo pogrešiti ako kažemo da je rastafarijanizam bio produk naroda bez domovine, narodu koji oseæa da ne pripada mestu na kojem se nalazi. Za rastafarijance (raste) biblijska “obeæana zemlja” jeste Afrika kontinent sa kojeg su njihovi preci silom odvedeni. Povratak u Afriku moæiæe da se ostvari kada se savlada “Vavilon”, koji oznaèava zapadni svet koji se nalazi u vlasti zla (kapitalistièki sistem).
“Vavilon” æe biti savladan onog trenutka kada se pojavi potomak biblijskog kralja Davida, koji æe povesti izgnanike u zemlju njihovog porekla, u Etiopiju. To objašnjava zbog èega raste veruju da je taj èovek bio Haile Selasije, koga su predstavljali kao boga koji živi u svakom èoveku. Haile Selasije je roðen kao Lidž Ras Taafari Makonen (otud naziv rastafarijanci), a prilikom krunisanja pozalo se da je on 225 etiopski car, direktan potomak Solomona i Davida.
Bilo kako bilo rastafarijanizam je pronašao reggae, još jedan specifièan jamajèanski product, kao savršen medij za svoje istraživanje. Muzika na Jamajci se razvijala pod mnoštvom uticija, koji se kreæu od izvorne afrièke muzike do rytham and bluesa amerièkih crnaca.
Slièno jeziku, i muzika pokazuje sklonosti ka parodiranju postojeæih muzièkih formi. Tako je, ustalom nastao “ska”, furiozna instrumentalna muzika u kojoj je naglasak, za razliku od uobièajene zapdne rock ili blues muzike pomeren sa drugog na prvi udarac.
Vremenom, uporedo sa porastom znaèaja smog teksta, ritam je usporen, bas je izvuèen u prvi plan i pojaèan toliko da ovlada telom, i nastao je reggae.

Reggae je, kao muzièka forma postao idealan model za svakog jamajèanskog muzièara koji je imao nešto da kaže. Jedan od njih je bio i Bob Marli.

[Reggaesaurus]

Robert Nesta Marli je roðen 6. februara 1945. godine. Otac, kojeg nikad nije video, bio je Englez (belac) a majka crnkinja. Postoje dva opreèna mišljenja; prvo, koje provladava, je da je Marli bio siromašan i drugo, koje je više mit nego mišljenje, da je bio bogat. U svakom sluèaju Marli je brzo uronio u svet muzike.
Sa drugovima iz kraja, kasnije poznatim kao Piter Toš i “Bani” Vejler, osnovao je grupu Vejlers, koja je imala brojne lokalne hitove, soul balade ili žive ska pesme. Krajem 60-tih Bob Marli je poèeo da saraðuje sa nizom poznatih muzièara, kao što su pevaèu Džimi Klif i kompozitor-producent Li Peri, jedna od kljuènih figura u razvoju reggaea. Meðutim, dva trenutka imaju poseban znaèaj za razvoj Bob Marleja kao èoveka i muzièara.
Prvi se odigrao 1967. godine kaada je Marli prihvatio rastafarijanizam za svoju veroispovest, sa svim njenim odlikama. Drugim reèima, postao je vegetarijanac, pridržavao se strogih higijenskih propisa, nije pio alcohol i pustio je da mu rastu duge divlje kovrdže kojima se raste ponose. I dok te odlike rastafarijanske ideologije ne bi smetale Zapadu, ona koja je prostala smetala im je kao kost u grlu.
Raste, naime smatraju da je marihuana sveta biljka, i puše je u velikim kolièinama (negde sam proèitao da je Bob pušio oko pola kilograma nedeljno ove svete biljke) da bi ostvarili jaèu vezu sa Bogom u sebi. Bezbroj puta su policije raznih zemalja postavljale Marliji i Vejlersima ponižavajuæe klopke, kao i što su mnogi novinari nastojlai da izvrgnu podsmehu osnove rastafarijanske vere.
Bob Marli je izdržao. Uostalom, kao i crnci širom sveta koji su, u isto vreme, nastojali da ostvare svoja etnièka i verska prava.

Ubrzo zatim u Engleskoj eksplodira punk. Zapoèevši kao “potpuno uvredljivo negiranje klasike”, punk je ubrzo vide da ne može da lebdi u vazduhu bez ikakvog oslonca. Ne želeæi da potraži korene u rocku, koji mu je služio za parodiranje, punk se okrenuo muzici zapdnoindijskih doseljenika, ritmovima ska i reggaea. Bila je to definitivna potvrda reggae kao muzièke forme.
Bob Marli nije mogao da opstane kao nezavistan muzièar, pa je morao da se povinuje zahtevima muzièke industrije. Naime, muzièa industrija je od njega oèigledno tražila “lakšu” muziku, bez simbolike rasti, kakvu u dobroj meri èujemo na albumu Kaya. Kasniji album, Survival bio je dokaz da je Marli bar u nekoj meri uspeo da se išèupa iz kandži muzièke industrije i da slikama ujedinje Afrike i osloboðenog Zimbabvea naðe podstrek za svoju inspiraciju.
Marli je bio prvi muzièar na koga je pokušan atentat iz politièkih razloga (1976. godine), kada je izrazio podršku tadašnjem presedniku Jamajke Majlu Menliju. A jedan od njznaèajnijih dogaðaja u njegovom životu, dokaz da su njegova misao i muzika pronašli put do onih kojima su bili namenjeni, predstavljalo je uèestvovanje na proslavi nezavisnosti Zimbabvea.

Drugi znaèajan trenutak koji mu je pomogao da stekne mnogo širu publiku i da kod mnogih potlaèenih proradi zrak nade, odigrao se poèetkom sedamdesetih godina, kada je otpoèela njegova saradnja sa Krisom Blekvelom. Blekvel je, kao beli Jamajèanin i osnivaè kompanije Ajlend, prestavljao onu spunu koja je pomogla da jamajèanska muzika prodre na englesko i evropsko tržište.
Zahvaljujuæu Bekvelu, Marl ii Vejlersi su mogli neogranièeno da rade u muzièkim studijima, pod uslovima kavi imaju svi veliki muzièari. Rezultati nisu izostali. Jedan za drugim pojavljivali su se albumi – Catch A Fire, Burnin’, Natty Dread – koji pokazuju da je svetska muzièka scena dobila još jednog velikana. U poèetku zbunjeni gotovo nerazumljivim jezikom i mistiènom simbolikom, kao i muzikom koja je neke uobièajene predstave o muzici okretala naglavaèke, kritika i publika postajali su sve oduševljeniji. Turneja Bob Marlija po Engleskoj u leto 1975 pretvorila se u pravi trijumf.

[marva]

:respekt: za tekst, a za Marlija - uvek!

[Reggaesaurus]

E znao sam da æe bar tebi da se svidi :)

[hsrt]

super!
:)