[Reggaesaurus]

Kada glavni urednik NME-a u posmrtnom slovu Bobu Marliju, napiše da je njegov znaèaj za današnju rok muziku bio veæi nego predhodno ubijenog Džona Lenona, neupuæeni èitalac u neverici æe odmahnuti glavom. Njegova sumnja nije neopravdana – Lenon je bio dobro poznat èak i onim prvšnim slušaocima roka, za koje je muzika samo udobna pozadina naspram koje se živi, dok je Marli, sve do nedavno (relativno) bio poznata samo malobrojnim posveæenicima, ljubiteljima reggaea.
Meðutim, taj odnos znatno se menja kada zavirimo iza providne zavese uspeha koje podižu sredstva masovnih medija. Lenon je, naime, kroz svoju muziku izražavao pre svega potragu za svojim vlastitim biæem i na naèin stvarao muziku koja nije mogla da vrši širi uticaj. Sa druge strane, Bob Marli je sa svojom muzikom istraživao neke od onih društvenih i politièkih pitanja koja zauzimaju kljuèno mesto u svetu danas: pitanje pravde, rasne jednakosti, ekonomske potlaèenosti zemalja treæeg sveta i èovekove slobode uopšte.
Sem toga, on je bio najistaknutiji interpretator muzièke forme koja je kroz naizgled neizdrživu sintezu sa pankom, uspela da oslobodi rock muziku iz ustajalih, moèvarnih voda u koje je bila upala sredinom sedamdesetih. Sa te taèke gledišta, Nil Spenser, urednik NME svakako je upravu. Bob Marli, ipak jeste jedan od najveæih rock-reggae muzièara sveta.