[GreenMan]

USPOSTAVLJANJE MONOPOLA: Tržište se najlakše osvaja i konkurencija potiskuje damping cenom kvalitetnijeg proizvoda u količini koja može da zadovolji svaku tražnju. "Ove godine je bolja nego prošle", kaže jedan konzument, doskorašnji uzgajivač za "sopsvene potrebe". "Donedavno je stizala vlažna i ubuđala, dok je sada suva 'ko barut'. Najzad su savladali tehniku sušenja", konstatuje.
U potiskivanju konkurencije na ruku uvozniku ide i paragraf važećeg Krivičnog zakona u kome se samo posedovanje ili prevoženje ne spominje kao kažnjivo delo, tako da praktično nema zakonskog osnova ni za oduzimanje pronađene količine kolika god da je, a o nekom krivičnom gonjenju nema ni govora. S druge strane, Zakon u isti koš stavlja proizvodnju i stavljanje u promet kao potencijalnu krivicu. Dok se stavljanje u promet može dokazati samo teško ostvarivim hapšenjem u, kako policajci kažu, "ruka-ruci" trenutku ili još manje verovatnim svedočenjem na sudu, jedan struk "kanabis sativa balkonike" može se lako pretvoriti u godinu dana "mardelja". To pogotovo ako je sudija rad "držati se zakona kao pijan plota", što je, u skladu sa proklamovanim legalitetom, sasvim izvesno.
Oni koji su uzgajali marihuanu zbog eventualne materijalne dobiti brzo su se preorijentisali na "leba bez motike" odnosno distribuciju uvozne unoseći u "novu kompaniju" mrežu "valjatora" i korisnika čineći zajedno "mrežu mreža" u službi uvoznika. Oni drugi, "svojeupotrebaši", će se mic po mic, posle poređenja rizika uzgajanja i trenutne cene, odlučiti za kupovinu. Na kraju, prošlogodišnja žetva malih proizvođača bila je zbog suše katastrofalna, za ovu se još ne zna. Domaća produkcija će uskoro, ako već nije, praktično biti ugašena.
Radost konzumenata zbog niske cene – u stilu "bar nek je 'duvka' jeftina ako ništa drugo nije" – kratkog je veka. Već sredinon oktobra, kada bude konačno jasno da konoplja iz domaće proizvodnje ne predstavlja konkurenciju, monopol će oživeti i cene će biti stvar "dobre volje" monopoliste koja će biti iskazana najdalje do nove godine kada će cene skočiti zbog, tobož, sezonski uvećane tražnje. Kakva opsežnija akcija policije u cilju suzbijanja trgovine ili pooštravanja zakonskih propisa samo će uticati na rast cena. Monopol je sposoban da se brani, sklizak kao ameba, imun na primenu postojećeg zakona i donosiće vlasniku, bez obzira na uslove, konstantan prihod. Svaki multi-level, pa i ovaj, karakterišu lako raskidivi spojevi po vertikali, skloni regeneraciji kao gušterov rep. Na jednom mestu otkinuta treća ruka pojavljuje se na drugom samo u dugom liku sa izmenjenim brojem telefona. O drugoj ruci iluzorno je i razmišljati dok lomljenje prve ruke nema utemeljenje u elementarnoj logici. Ova osobina i real-korupcija čine nepremostiv odbrambeni zid i zakonu je do viših spratova đavolski teško doći.
Ilustrativna je priča o heroinu koji je početkom osamdesetih sa beogradskog tržišta svojom damping cenom od deset maraka po gramu i jačim dejstvom potisnuo makedonski i kosovski, tada domaći, opijum. Kada je, prostim dovođenjem u zavisnost većeg broja narkomana, stvoreno dovoljno veliko tržište i kada je bilo jasno da opijuma više nema, kao kec na jedanaest "legla" je zabrana metadonske terapije i cene su bukvalno prekonoć udesetostručene, i takve su, uz manje oscilacije, ostale do danas. Da ne bude zabune: sigurno nikoga, sem narkomane, ne boli što je heroin skup, već boli što ima tako mnogo "navučenih".
Dakle, čim monopol bude uspostavljen, cene će skočiti samo ovog puta sa mnogo većim krugom korisnika nego bilo kada ranije. Ne treba smetnuti s uma da marihuana, iako ne razvija fizičku, kod mnogih izaziva psihičku zavisnost. Bilo kao želju za "instant veseljem", ili kao oznaku pripadnosti grupi, bilo kao prostu inerciju. Ili sve tri zajedno.
REPRESIJA, PREUZIMANJE ILI OSLOBAĐANJE: Stavljanje glave u pesak pred ovom pojavom neće učiniti da ona nestane. Na svakom koraku naša je realnost. Nisu u pitanju posledice pušenja marihuane. I duvan i alkohol su dokazano štetni pa državi nije pala kruna sa glave ubirući porez. Tako je i sa "travom": štetna – ne štetna, ona je tu i samo je otvoreno pitanje ko je monopolista i, još važnije, šta mu omogućava takav položaj te gde idu tako ubrani novci i šta će država, kao servis građana, preduzeti u tom slučaju.
Represija nigde i nikad nije urodila plodom tako da je naivno očekivati da ovoga puta i ovde hoće. U Iranu narkomane, ako ih otkriju, čeka mnogo brža smrt u režiji države od one za koju su se drogiranjem sami opredelili pa narkomana još uvek ima. Uostalom, za borbu protiv narko-delinkvenata naša policija odvojila je celih jedanaest službenika sa sve sekretaricom, otprilike isto koliko ih je bilo ranih sedamdesetih kada je odeljenje formirano, ali kada je narko-fanova bilo neuporedivo manje a konzumiranje droga tretirano isključivo kao medicinska a ne društvena pojava. Opremljeni su bože sačuvaj, a ceo Beograd sa satelitskim gradovima im je zona odgovornosti. Treba li još ili je dosta ovoliko?
Realne opcije su državno preuzimanje tržišta i kontrole nad njim ili više puta bezuspešno tražena "dekriminalizacija". Obe varijante već ponegde u Evropi postoje u različitim oblicima.
Monopol se ne može lako uništiti, ali se može preuzeti i modifikovati na isti način na koji je ovaj i nastao. Pojačanom kontrolom može se redukovati uvoz uz zadovoljenje tražnje kontrolisanom i, dakako budžeta radi, oporezovanom sopstvenom proizvodnjom. Tržište je živ organizam i lako se preorijentiše na robu koja je po ceni i kvalitetu odgovarajuća a uz to je i legalna. Potrošača ionako ne zanima poreklo robe i prodavac već roba i sigurnost trgovine. Uz stroga pravila tačno bi se znalo ko i koliko proizvodi, gde se prodaje te ko kupuje i konzumira. Na taj način bi maloletnicima bio otežan pristup i upotreba što bi, ruku na srce, moralo važiti i za alkohol. Dobar deo od onih stotinak miliona maraka godišnjeg prometa samo od marihuane moglo bi se, za razliku od ovoga sada, slivati u budžet i upotrebiti za obrazovanje, omladinski sport ili socijalu. Šta god.
Ako se kontrola proizvodnje i distribucije rakije brlje bar-a-bar sa marihuanom ne bi uklapao u politički imidž nove vlasti, može se, izmenom Zakona, razdvojiti proizvodnja i trgovina uz definiciju pojma "sopstvene potrebe" sa jasnom količinskom odrednicom uz zaprećivanje ozbiljnom kaznom za svaku nelegalnu trgovinu, naročito onu u kojoj učestvuju maloletnici, što bi predstavljalo polovično, ali ipak nekakvo, rešenje.
Dok se tako nešto ne dogodi, ako se uopšte bilo šta i dogodi jer je lako moguće da kontrolor tržišta sedi visoko u državnoj hijerarhiji, podmladak se od ovih i sličnih iskušenja i pošasti može zaštititi i na drugi, netržišni način, bez obzira na uvoznike, proizvođače, monopoliste i ine. Jednostavno, nije zgoreg češće se zapitati gde nam je dete, s kim je, šta radi i zašto to radi, i čime smo doprineli da bude tako a ne onako kako želimo. Ljubav i razumevanje najbolja su preventiva i lek.

Tekst je malo stariji ali nije los. ;)