To The Doors of Perception
Nikita Stanesku, rumunski pesnik
Елегија јајета, девета
У црном јајету горим већ дуго
и чекам лет у мени што се скрива;
нераздвојиво стоје, једно уз друго,
два бића жива.
Навештај крила низ леђа ми је минуо,
осећај ока своју дупљу тражи.
О, ти, о велика тмино,
ти скамењено рођење без дражи.
Идеја једна на мене стаје
и матерински належе цела.
Све што постоји, постаје
врелина, округла и смела.
Нешто попут кљуна из мене избија
на све стране, истог трена.
Обелиск да буде, одбија
лична кичма у лук извијена.
Раскидам љуску моје спаљене коже
за коју слепљена је и сама душа,
нетакнут да може
крока мог бити први покушај.
Охо, сад скачу црне љуске само!
Све већ бивам, али не летим,
слепљен за оно натамо,
уоколо сводом свуд заузетим.
Извлачим очију нестваран глед
удесно, улево, горе и доле послат,
краљева-звери родивши ред,
оних што знају лепо умирати.
Пружам и перо од кости дугине боје
конкавну тмину дотакав.
Скачу наједном црне љуске моје
и ево ме, опет, умиљат сав,
у јајету много већем лежим,
које идеја још већа тежи
да излегне: пола жуманце, напола птица,
у игри с корацима који немају лица.
Јаје велико! Слогу урлика
у вечном расту одвојен
сталактит без таваника
освојен.
Јаја концентрична, црна, напукла дном,
једно по једно или одједном.
Птиче у лету одбачено,
од јајета што до јајета лута,
из средишта земље до Алкора, ено,
у ритмичном одјеку дугог пута.
"Биће" настоји из "бића" да изађе сада,
и непрестано из ока око,
ти сам на самог себе падаш,
као црни снег, тешко.
Из једног јајета, у друго, веће, изнова
ти се бескрајно рађаш, крило
нелетело. Једино се из снова
свако може да буди –
из коре живота никад нико,
од људи.
oprosti ako ili ne znas cirilicu ili je nemas... jer bih onda morao da je prepisem, a nemam je na latinici.
|